Splićanistika - dnevnik povratničke tuge

Što je to bonton, pitam se dok sa strane, iz jednog „dodijeljenog“ kutka promatram ponašanje onih redakcijskih beštija. U kafiću ispod su zaposlili novog konobara, malo je stariji lik, i sad im on (jer su aparat za kavu odavno rumbali) nosi kave. Od kad su ga prvi put vidili obraćali su mu se na ti, uvik crne kavu koju im nosi plus konobarski posal generalno jer da imaju jako loša iskustva s onim ljigavim Darkom iz „Ghetta“, pa ga vataju u đir glupim raspravama o makijatu: ladno mliko – da ili ne, o pranju čaša i ruku, o manči koju mu nikad ne ostave... Na te njihove klasične iznude nad pristojnošću sam, kad su oni u pitanju, davno ogugla. A kad sam ih ipak pita zašto ne budu barem malo pristojniji prema čoviku, rekli su mi da je po njihovom sudu bonton ionako vid strukturalnog nasilja koje društvo pretvara u pretis lonac, a da oni ne podnose takvu vrstu pritiska. Onda sam ih pita da jel primjećuju kako konobar kuva samo kad se pojavi u redakciji, pa su mi rekli da ako to i je tako, da problem nije u njihovom manjku bontona, nego u njegovom pridržavanju istog. Onda sam ih pita da zašto sami ne kuvaju kavu ako im je ona iz kafića tako loša. Pa su me pogledali ka mušicu na izlasku kroz prozor i rekli da će mi dat manču samo da po bontonu odjebem. I da skuvam sebi čaj od mente. Uskoro u redakcijskim prostorijama očekujem pojavljivanje gazde kafića, taj spektakl između njega i njih ne propuštam ni u ludilu. Svoje misto ionako imam, lipo ću se zavalit, i stvarno, moga bi usput naručit i šalicu čaja od mente – čisto iz pristojnosti prema konobaru...

U ovom broju govorim o drugom polu onog istog refleksa koji (u najgorem slučaju ponavljanog obrasca) završava potezanjem Glocka ili kalaša i pražnjenjem šaržera u sve nedužno bez nišanjenja. Ako me tada gušila pretjerana finoća, nedavno sam bija u situaciji kad mi je, na neki perverzni način nedostajala, kad nije dovoljno pristojno upozorit, nego u jednoj tiradici (bitno je ne dopustit da te prekinu!) verbalno devastirat tog nekoga i onda, s dobivenom bitkom, vratit se nazad na misto i osjećat ka čovik... Ono, figurativno napravit krug s glavinjanjem kakvog radi Zekonja na bikijadi u Radošiću kad dobije i zadnju borbu - ionako govoriš ono što svi misle, samo se ne usude na glas izustit, ukratko svi su ka onaj konobar koji nosi kave u redakciju. Ili to, ili volovski trpit breme zbog, ni manje ni više, jedne obične krave. Ima ta jedna vrsta ljudi čija sva plitkoća najbolje dolazi do izražaja u busu. Kad putuju, oni uvik putuju u društvu s nekim poznatim, bez elementarne pristojnosti i osjećaja za granice kidaju svima živce nudeći sebe na glas. Tako sam nedavno ima čast vozit se u busu iza najbolje predstavnice takvih, jedne tipične splitske lapače, koja se s dvi kolegice (sve rade u dućanima robe po Jokeru) vraćala iz Zagreba u Split. To su ona putovanja iz Zagreba u Split kad 10 minuta prije polaska točno znaš da će trajat beskrajno dugo i da će bit mučenje, a s ničim nemaš snage kratit vrime. Bus je tada uvik krcat. Dalje u tekstu tu žensku nazivam Kravom s velikim „K“. I baš je slušam kako priča, kako ukrug sere čiste dosadnoće i gluposti, bez da ikoga sluša i bez početka i kraja, još se i naginje priko onog prolaza između siceva ka nepropusna pregrada u podmornici, u busu je oko 30, znojim se ka lud, pušem, mrzim kukavnog sebe, ona dvojica za volanom su totalno bez osjećaja za 320 kuna plaćenu povratnu kartu, niko ništa ne prigovara, ionako smo Hrvati, atmosfera je ka kad si negdi vanka i toliko je grozno da je otić doma još veći poraz, prika moj, Krava se ne gasi, nikad mi pauza u Macole nije toliko tribala, saznajem da ima troje dice, plus je sad čekaju tri pira i od toga dva kumstva, ona ne zna kako će to sve stić, a ja se pitam kako neko stigne do toga da živi s takvim čudovištem, vrstu nam produžavaju idioti, zamišljam kako muža doma guši pričom ka najlonska kesa život na morskom dnu, i malo mi je lakše, ali samo malo, stajemo u Macole, opet dišem, koja lipota i raj na Zemlji, taman za normalizirat se, traje prekratko, nazad u bus, gledam Kravu, ulazi s po toploga i sida na misto, guši se u majonezi i staniolu, govori prijama da je u tri dana nabila priko 300 kuna računa za mobitel, da to nije normalno, onda zove nekoga s kim će se ionako vidit u Splitu na kavi, priča kako joj je bilo na tom nekom seminaru, u svetom Roku nestaje signal, pari da to pomaže, ionako se ima kome okrenit... I da sad ne nastavljam dalje s opisom mučenja, ionako ništa novo ne mogu dodat, izašla je konačno kod Jugoplastike. Vidim da se ženska, koja je sidila do Krave, vata rukom za čelo i puše na usta od olakšanja, gotovo je, otišla je... Ka Goleo u svoju izmještenu kužinicu, daleko, daleko...

Kako u zadnje vrime za utjehu vrtim petu sezonu Star Treka: The Next generation, jer sam deficitaran s idejama šta bi skida, ekstrapoliram na koji bi način reagira na ponašanje Krave da sam pripadnik jedne od rasa iz tog svemira. Da sam, recimo, Vulkanac, uglavnom se držim staloženo, a onda se naginjem priko prolaza između siceva i ušutkavam je jednim stiskom ruke u onu točku između šije i ramena. Na totalno šokirane face njezinih kolegica objavljujem kako dobrobit većine nadilazi dobrobit pojedinca i dostojanstveno se vraćam natrag na svoje misto. Ostaje mi još po ure puta koje provodim u meditiranju i prilagođavanju logike pokušavajući shvatiti nelogičnosti ljudske rase... Da sam Klingonac, to sve skupa završava puno prije i puno krvavije; krećemo iz Macole, Krava halapljivo gura njušku u sendvič skroz do staniola, ustajem se s mista, s police gore uzimam bat'leth, i zakucavam je jednim jedinim udarcem u onu točku između šije i ramena. Na totalno šokirane face njezinih kolegica (a i ostatka busa) objavljujem kako je danas dobar dan za umiranje i žedan dostojnog protivnika vraćam se natrag na svoje misto. Isti moment vozači pale klimu na najjače. Ostaju mi još dvi ure puta koje u potpunoj tišini provodim više nego ikad prezirući muške pripadnike ljudske rase u busu – nijednog velikog ratnika među njima, sve ptaq do ptaq-a... Da sam Borgova radilica, to sve skupa završava odma nakon poništavanja karte. Krava melje, i u trenu kad to Kolektivu počne predstavljati prijetnju, dižem se s mista, metalnim glasom objavljujem da je otpor uzaludan i počinjem s asimilacijom cilog busa ubrizgavanjem nanosondi u onu točku između šije i vrata. Kravu ostavljam neasimiliranu jer Kolektiv ne vidi apsolutno ništa što bi se od nje moglo dodat Borgovu savršenstvu, a njezine kolegice sada u glavama ionako čuju miljarde glasova. Dakle, nije neka promjena. Uključeno je grijanje, temperatura je optimalnih 38 stupnjeva. Zbog prigušnog polja koje se emitira oko busa, Krava ostaje bez signala za mobitel. Ostatak puta provodim u potpunoj tišini regenerirajući se kao i ostale radilice... Da sam Q, to bi možda najbolje bilo. Q-ovi iz Kontinuuma su me kaznili vožnjom u busu Promet Makarske uz stravična dva uvjeta da moram kupit povratnu kartu i da svoje moći mogu iskoristit samo tri puta. Krava melje, pa za početak žensku koja sidi do mene pretvaram u putni kušinić i njime podupirem one točke između šije i vrata da udobnije putujem. To Kravu uopće nije šokiralo, jer od svoje priče ionako ne vidi i ne čuje ništa i nikoga. Na po puta do Macole ne izdržavam više. Pucketanjem prstiju je ostavljam bez kolegica i mobitela. I zadnje pucketanje prstima jer ni najmanje ne držim do ljudske rase - klima puše samo iznad mene, ostali se kuvaju. Tiho je. Ostatak puta kontempliram kako se umilostivit Kontinuumu, ogoljen od svojih moći osjećam se suvišno ka desni „Ctrl“...

Ovaj broj je inspiriran filmom „God bless America“, koji se radi o liku koji, nakon što sazna da je neizlječivo bolestan, krene u rat protiv neukusa i neciviliziranosti, i odluči pobit sve najodvratnije ljude u Americi počevši od jedne razmažene mulice, zvijezde „reality show-a“, do žirija i publike u finalu nekog američkog supertalenta. U jednoj sceni di, prije nego mu uruče otkaz zbog navodnog seksualnog zlostavljanja, razgovara s kolegom u uredu, kaže da bi, da se njega pita, u sve telefonske slušalice i mobitele tribalo ugradit male bombice s bojom koje bi prsle po faci i opiturale doživotno svakoga ko televotingom ide glasat za svog favorita u „Amerika traži zvijezdu“. Tako bi barem odma vidija s kim uopće ne treba ni započinjat razgovor...

Pa, s kim onda pričat, Frank?

Baš si mislim kak mi je sve fakat bezveze...
Čemu uvod na ovom „PARDON-u“ od naglaska, pitate se sigurno, i kolika je zapravo pukotina u Gerinoj glavi sad kad je osta bez serija? Nema pukotine, ne, skribomanske duše se u pismenom izražavanju moraju služiti svim sredstvima, pa čak i onima krajnje neumjesnima. I zato ova „curkasto“ klišejasta rečenica s početka prvog ovogodišnjeg broja „ST-ćanistike“, sigurno miljardu puta izgovorena po tramvajima, u redovima pred Algoritmom i event-ima našega glavnog grada, a moguće i priko lita po apartmanima južne nam Hrvatske, Istre i Kvarnera kad se godišnji, za gospu!, poklopi s malo lošijim vrimenom, najbolje opisuje čudno stanje svijesti u kojem se trenutno nalazim. I nije moj uobičajeni LUM, da me slučajno krivo ne shvatite, više ono kad nešto otpustiš iz sebe pa od nenadane provale lakoće kažeš: „Pouuufffff...“ Valjda kod svakoga od nas ima razdoblja kad glumljeni život izvrši prepad na stvarni, a kad prepad završi onda je dobro imat nešto tipa „Splićanistike“. A dobro je imat, jer, kako mi se iskristaliziralo iz jednog nedavno vođenog razgovora ugodnog, dugo nisam pisa na način da malo otresem internu škalju, iako su dnevnički zapisi ultra podesni za to... I dok se vlasnik jednog zagrebačkog kafića još uvik čudi apsurdno velikoj gužvi za šankom prošle subote, ja u svom izolatu u Grgecovoj razmišljam o tome na šta se danas svela komunikacija. I koliko je važemo dobrim mesom s jedne i predivnim umom s druge strane. I nekako mi se pari da to meso debelo preteže, a jedino što um može učinit da i sebi da malo na težini je da se pomakne na stranu mesa i ubrza propadanje onog kraka vage podloženog smeđom kartom... Apropo toga, danas mi je jedan, prilično inteligentan lik na poslu reka da se njemu pari da danas sve ide u ekstrem, da sve normalno nije dovoljno dobro, da je jednostavno takav duh vremena. Inače, pričali smo o ovisnicima o adrenalinu i to je bila njegova puno dublja opaska na jednu od onih mojih plitkoća da mogu li ti ljudi ikad više normalno sist isprid TV-a. Pa sam se i na to zamislija...
Al dosta sad o tim neodređenim lutanjima, malo mi je dopizdilo, osobne podatke ostavljam u režiji i idem malo o stvarnom životu. Dakle, završija sam uvod, ili barem prvu verziju uvoda za članak iz doktorata. Jedva tri stranice duplog proreda i jedva tri dana pisanja. Čim sam uštima par sitnica u izrazu posla sam promptno mentorici, Kuzmi i ekipi redakcije, jedva čekam čut sva tri mišljenja. Al u pičku, šta je teško prepisivat, to niko ne zna dok ne osjeti na svojoj koži, i to još za uvod, a uvik sam mrzija počinjat pisat od uvoda. Aj dobro, prije nego me se proglasi Đapićem, zadnje rečenice su plod mog razmišljanja i čisto autorstvo, tako da... Al tri dana, di sam gleda u laptop s izrazom lica kojeg će Željko K imat svaki put kad u Saboru bude diza ruku protiv nekog zakonskog prijedloga. Na kraju, zadovoljan sam, to je važno. Sad me čekaju materijali i metode... Vidija sam Zeku u Branimirovoj, ja s večere, a on s nekom ženskom i bižem u ustima. Strašno, strašno kratko smo popričali... Reici od Igića sam nastavija popravljat zube i onda me ona u zahvalu za najjednostavniju stvar koju sam joj iskrpa (ono mučenje od prije se ne računa jer se ionako ne vidi) zvala na izložbu u MSU di će prikazat i njen film. Okej, ja sam onda zva Miju i Natašu kod mene, pa smo malo pili i Nataša je kreštala, pa smo otišli u MSU i vidili film o vatrometu unazad. 3EF. Iza toga oni na tramvaj, ja priko mosta nazad u Trnje. Svako u svom kratkom filmu...
A sad ću, zadojen radom oko uvoda i slaganjem referenci zaključit prvi ovogodišnji broj najobičnijom referencom. Uglavnom, kasno je, trpam tekst u editor i odjavljujem se po klingonski: „Ka'pla!“ (1)
1. Gero. Splicanistika: dnevnik povratnicke tuge. Blog hr. 2008 Feb 26;(2).

Svake godine bude baš nekako lipo za Badnjak. I kako ispada, postala je tradicija da se tu večer skupimo kod Vuje u mišanom društvu u njegovoj maloj kužinici – drveni stol, drvene stolice, dvosjedić, Quadro televizija, ali samo u funkciji mp3 playera, vinčina, žesta, pokoja ćizica brzine za pojedince i vrhunska zajebancija u atmosferi (a to odnedavno posebno cijenim zbog privremenog zagrebačkog isposništva) temeljito dezinficiranom od „Hvala!“ i „Pardon!“, tih simbola kastrirane finoće, koje toliko puta čujem na radnom mistu da mi je već desno oko počelo spontano treptat, baš ka pred puknuće kad se uzima automatska puška i bez ijedne riči objašnjenja mirno ispaljuje rafal u sve živo pod kutem od 360 stupnjeva. Ako mi je, barem od lita naovamo, ovu godinu obilježila Sade, ta živuća božica od žene, pred čiji sam se koncert, na koncertu i dugo nakon koncerta tresa od gušta ka zatelebana šiparica, na ovim stranicama (s godinom dana i nešto zakašnjenja) dugujem nekoliko riči još jednoj personi od značaja za moj intelektualni nerv, čoviku nakon kojega u glavi ništa neće ostat isto, a to je američki stand up komičar Bill Hicks. Ajde, više je to od običnog stand up-a, to je takva fešta inteligencije, cinizma, direktnosti i nesmiljene baraže po neukusu, što prlja kolektivno nesvjesno, da izbija zrak iz droba. I još inspirira. „Sane man-a“, po meni njegov daleko najbolji nastup, sam pogleda ne znam koliko puta i opet mu se, kad god osluškujući ovaj svit pomislim da nešto sa mnom nije u redu, vraćam. I vraćat ću se, to znam. Bill Hicks odavno nije među živima, ali ovaj broj zaključujem čestitkom na način kako bi možda on to učinio i zato...

...onoj šačici ljudi koje zovem prijateljima, luđacima iz redakcije „ST-ćanistike“ i vama, dragi čitatelji, želim sretan Božić i jednako takvu Novu godinu. A svima onima s kojima smo se susreli i koji nam idu na živce, koji su namišteni, dosadni, komplicirani, pompozni i fizički ružni, ali koji možda i nisu toliko loši, samo im, eto, nismo u svojim srcima otvorili prostor i dali šansu...

...neka slobodno idu u tri pičke materine!

Hvala i pardon!

BILL HICKS at Dangerfield's